Oslikana poezija od ,,Monika Tubić"

 Monika Tubić ©

Oslikana poezija od ,,Monika Tubić"

Kasni sati ponekad pišu sami za sebe 

a moje je samo da ih čitam...

Mesec od porcelana

http://www.kosrbije.rs/

Kada svakodnevnicu junakinje romana, Sanje, poremeti jedno iznenadno novo poznastvo iz koje se vrlo brzo rodila ljubav, zanesena laskavim rečima, ona kasno shvata da će i ovoga puta biti razočarana.Rešena da se izbori sa svojim osećanjima ona pravi krupne promene u svom životu. Putovanje na Istok i pronalaženje odgovora, pre svega o samoj seb...i, pretvaraju je u novu i zrelu ženu. Zanesena čarima Istanbula stiče novog prijatelja sa kojim se savršeno razume.U trenutku kada je uspela da dovede svoje postojanje u sferu normale, našla se, opet, pred dilemom: vredi li ponovo otvoriti srce koje je jednom već bilo ranjeno?

Da li će u stihovima i esejima koji se nalaze na kraju knjige, a u kojima je zabeležila svoje najiskrenije misli, pronaći odgovor na to pitanje, otkrijte sami.
Glavna junakinja romana „Mesec od porcelana“ ne imitira život, ona ga pobeđuje.
Kada unutrašnja radost postane bliska, tada uklonimo zidove lažnih hramova spokoja i dozvolimo sebi da se predamo srodnom dlanu, čisto i bez ostatka.
Putujući scenom svakodnevice, autorka vešto osluškuje glas sudbine šaptajući joj svoj plan. Hrabro izmiče nametnutim zahtevima vremena i odlazi daleko kako bi se približila svemu što ima.
Senzualni obrisi stvarnosti u esejima Monike Tubić zapitaće vas – poznajete li sebe, vidite li vidljivo?
U stihovima, Monika ne objašnjava suštinu. Ona se prepušta radosti i sumnjama, sa samo jedinom željom da udahne autentičnu melodiju, čuvanu za dvoje.
Riznica umetničke raskoši „Mesec od porcelana“, u prozi i poeziji, pokazuje put čitaocu u pravcu otkrića sopstvenog dara i izviranja ljubavi. Monika Tubić pisanom rečju daruje vrednost iskustva, potvrđujući da imamo samo ono što damo!

Monika Tubić, rođena Koso 1979 godine u Novom Sadu. Živi i radi u Kaću.
Kao sunđer upija sve emocije oko sebe i putem svoga pera pokušava reći ljudima da poznaje njihova osećanja.
,,Da li znaš zašto još uvek volim šnalice i gumice za kosu? Ili zašto volim da skakućem kao vrabac na jednoj nozi, i igram se školice?
Sigurno ni ne slutiš da mi je Petar Pan još uvek najbolji drug. Svrati do mene na partiju klikera. Ja lako osvojim najlepši, i na kraju iz hira pokvarim rofu, a uz sve to Nedođiju pretvorim u Svakodođiju, pa napišem neku novu priču za odrasle ili za decu...
Uvek ću biti jedno veliko dete ".

Polako

Stihovi iz iz knjige ,,Mesec od porcelana"


Dodji!

Priđi slobodno, ne boj se! 

Pogledaj na ovoj posteljini od kašmira ja te čekam.

Dodirni me, oseti moje telo pod rukama tvojim, pomiluj nežno.

Kreni od lica, polako niže preko vrata, tu sa leve strane ćeš osetiti

moje srce kako sve strasnije počinje da kuca.

Nastavi, ali ne žuri, želim da upijem svaki pokret tvoj

ne dozvoli da u prevelikoj želji izgorimo.

Podvuci se pod svileni prekrivač

ispod njega postanimo jedno.

 Mesec će nam svedok biti i naše tajne sakriti 

i šta se to desilo sa telima našim.

Kojim putevima su poljupci putovali,

gde se strast rasplamsala čime se hranila.

O uzdasima neka zvezde šapuću, neka sve nestvarno postane.

Preletimo čarobne planine i spustimo se u ,,Užitak" zvane doline.

Bez reči samo pogledi mili, nema potrebe niko da zna da smo ...

ti i ja...

... ;-)

T.M.

Ti?? Ja??

Ko je sprečio novo jutro da se rodi?

Ušao u moje snove da se ne dosanjaju,

probudio me oteo sa jastuka vila ukrao iz dubina nečijeg srca,

ubrao prvi predvečernji cvet,sprečio da me mirisom kao opijum opije.

Sunce ofarbao crnom bojom i zamračio ceo svet.

Kazaljke sa sata izbrisao,dok vreme bez glavo srlja u nepovrat i vrata sutrašnjice zatvorio.

Lagao sa anđeoskim osmehom. Pogazio data obećanja, okrivio sićušnog mrava 

za svoje patnje i ne preležane bolesti koje sam bol može da stvori.

Ko je stavio masku na lice moje?

Da krijem odraz iz ogledala, jer  su nestali ratnici koji se za hrabrost u dusi bore.

Prepustio me potčinjenosti za samo nekoliko trenutaka sreće.

Ne traga više za utisnutim tragovima mojim,

po spokojom posejanim stazama prostranih livada mojih osećanja.

Uči da voli na drugoj strani sveta,

ne shvata da imam samo jedno srce i da volim samo jednom, 

jer prevelika ljubav stvorena u meni je jača od mog krhkog tela

koje nestaje kao inje na prozorima prvih mraznih zora.

Ko se usudio da ne ljubeći mene traži moje poljupce? 

Moje suze isplakane ne broji dok, sa osmehom na licu

i dalje ostajem nezna i željna dodira lažnog.

Ko je potrošio moje godine,  koje sam provela na kolenima

moleći boga da ova pitanja nikada ne postavim.

Ti???

Ja???

Uzalud je tražiti krivca

kada ne želimo da menjammo stvari

suvišno je udarati galvom u zid

kada se zna da za dvoje ljudi spasa nema.

Za ljubav je potrebno dvoje,

krivica nikada ne dolazi sa jedne strane.

Pitanje je ko će prvi prznanje svojih 

 krivo tvorenih dela potpisati!!!

T.M.